Piše Luna Lu: Dorćolizmi

Trinaestog dana 2020. Dorćol. Tužan je. "Nedelja" - odzvanja danima, poslednji pozdrav Dorćolcu.

Svako sa Dorćola ima svoje Džej anegdote.

*

Ne znam koji sam tačno razred bila, čini se da je tako bilo oduvek, oko dvorišta Age – (danas osnovna škola „Mika Alas“, nekada „Pera Popović Aga“, jedan od 7 sekretara SKOJ-a) – iz Kralja Petra, u ćošku, iza stuba – bacala se šibica.

Bile su to rane osamdesete 20. veka.

*

„Šibica“ je prva lekcija koju naučiš od malena na Dorćolu – ili bacaš šibicu ili nasedaš.

Ili voziš ili si vožen.

Ili si lovac ili si plen.

*

Brzina kojom se manipuliše kuglicom ispod šibica, jedna je velemajstorija, ali tu je i čitava strategija, logistika i taktika - veoma slična nekakvoj uličnoj pozorišnoj predstavi.

Razrađena do detalja.

Jedan od glavnih likova je onaj koji glumi srećnog dobitnika.

On je taj što otkriva ispod koje kutije šibica se kuglica nalazi i glasno se raduje da privuče pažnju prolaznika.

Prolaznici i kibiceri se okupljaju, kao magnetom privučenu na vrevu, a među njima uvek se nađu oni koji pomisle da imaju oko sokolovo i da je Talija na njihovoj strani i da će pare staviti u džep.

Češu srećan dlan kao da trljaju Aladinovu lampu.

U toj gužvi često ostanu bez svega iz džepa, a da ni ne primete.

A tu su i oni koji animiraju, navlače, a usput bacaju pogled da ne naiđe tada narodna – Milicija.

*

Jedan od njih je bio kao čigra.

Krupnih, toplih očiju.

Vremenom smo im naučili imena i nadimke – on je bio Džej.

Vazda spreman na neko dobacivanje – šala & provokacija u prolazu.

Kako su godine prolazile, a mi upisivali starije razrede – mnogo smo se smejali ovcama za šišanje i pitali se kako niko od njih do tada nije provalio da je kuglica nepobediva i da kuća uvek dobija.

Neretko bi se priključili gunguli dobacujući – „Juče smo dobili po 3 konja! Oooodrali smo ih! Sad je na vas red!“.

Usledilo bi namigivanje, a kada bi zamakli iza „Suvobora“ - kidali smo se od smeha.

Šarlo Akrobata je bio u pravu: „Bistriji ili tuplji čovek biva kad..“

*

Konj je inače bila raskošna crvena novčanica za koju se moglo kupiti sve u SFRJ.

Sve što nam je trebalo da budemo srećni.

Bili smo skromni.

*

Prekoputa škole, u Jovanovoj, nalazile su se „Arkade“ – kafić.

Tu se okupljala dorćolska ekipa – osim njih niko nije dolazio u taj kafe.

A posebno mi, tada tinejdžeri.

Što bi Živko Nikolić bili su tu „oriđinali“.

Lica sa geografijom, i tu i tamo krivičnom biografijom.

Tu se se brojali „konji“ od šibice i pravile kombinacije. Slavile uspešne “šane”.

Često su dolazili Bora Todorović, gotovo svakodnevno, a Gaga Nikolić, povremeno.

Atmosferu koja je vladala oko „Arkada“ mnogo kasnije sam ponovo prepoznala u „Sopranosima“ u scenama u „Satriale’s Pork Store“-u.

*

Vladislav (otac) objasnio mi je da je to mesto u koje mogu uvek da uđem ako me pojuri seksualni manijak, tada veoma često pojava.

Oko Kališa i Studentskog parka – bilo ih je na desetine.

Jednom smo sa Kališa brzinom munje uletele Ž., A. i ja – kada nas je pojurio jedan što je onanisao. Pile smo sok unutra i drhatale, a šta se sa njim na ulazu desilo nikada nismo saznale.

Samo su nam nešto kasnije saopštali – „Devojčice, ajde kućama – niko vas neće dirati. Pozdravi čaleta.“

*

Između sedmog i osmog razreda otkrila sam život izvan pakla vršnjačkog nasilja. Počela sam da bežim sa časova i da idem u sklonište – „sigurnu kuću“.

Fliperanu na Kališu, na košarkaškim terenima – znanu kao „Rupa“.

Upisala sam metafizički prvi razred uličnog faksa, a da nisam završila osnovnu školu. Taman.

*

Tu je bila i prva arkadna video igrica – čini mi se da je bio „Pekmen” (trojka).

A ja sam kidala fliper. „Kiss“.

Prodavca žetona, zvali smo ga Igi (Pop), i ako je bio bucmast.

Radili smo ga na razne fore i šarm.

Džeparci su nam bila „šibica“ – „Danas nemam, ali sutra ti Igi vraćam duplo – keve mi.“

Preskočiš dva dana, Igi se resetuje kao taksimetar i zaboravi dug.

I „Ajmo Jovo, nanovo.“

*
Tu sam počela da upoznajem ekipu istomišljenika. Emigrante iz raznih krajeva grada i raznih osnovnih i srednjih škola.

Voleli smo istu muziku – pank i fank.

I, iste filmove. Tipa - „Paklena pomorandža“ i Bili (najbolji reditelj je onaj koga ne vidite) Vajldera. E, baš, tu sam upoznala prijatelje za ceo život.

Iz te „Rupe“ ubrzo smo prešli u SKC i Kinoteku, pa na „Akademiju“.

Klub studenata likovnih umetnosti u Rajićevoj.

Takođe, znanoj kao „rupa“.

Taj period mog života mogao bi se nazvati – „bilijar“.

Iz “rupe” u “The Rupu”.

*

Ali, pre sve toga, dok još nisam upisala „Prvu beogradsku gimnaziju“ – idila boravka u tom prostoru novoosvojene slobode trajala je dok mi majka jednog popodneva nije ušla i izvukla me za uši pred svima odande.

Dobila sam kaznu – paprenu. O, kako su samo gorele te uši.

Današnjim rečnikom – imala sam nanogicu metar dana.

Pratila me je jedan dan – ipak je ona autentična vrsta sa Dorćola – i to ona koja izgovara veoma čudno č.

*

Dorćolsko „Ć“ – ne postoji, utkano je u „Č“.

Ćurka i čekić zvuče isto.

Dugogodišnjom praksom na radiju naučila sam da maskiram da ni ja ne umem da izgovaram ć, ali često bih se odala ako bi bilo puno č i ć u nizu.

„Sonja Vukićević neće jesti čevapčiče na dvoru kod Karadžordževiča“.

Tako bi glasila ilustracija moje govorne mane. Sva sreća, ni direktor tadašnjeg radija B92 nije znao da srola r kako valja. Tako da je bilo kakva vrsta govorne mane - bila plus.

I, dan danas pišem tekstove kao da ih ja čitam – izbegavam da ređam č i ć, sa velikom pažnjom. Baš, velikom.

*

Nedeljom, sasvim blizu “rupe”, na Zvezdinim terenima na Kališu, u nekom momentu počelo je da se održava „Poselo radija 202“.

Šabanijada neverovatnih razmera – dolazili su iz prigradskih naselja i seoskih sredina da gledaju i slušaju zvezde tada započetog pravca „turbo folk“.

Mi deca panka mnogo smo se smejali toj ekipi i tu je naravno bio raj za šibicare iz kraja.

Mi sa flipera i ekipa sa šibica sedeli bi u bašti „Rupe“ – Džej bi nam uvek zvao žetone i sokove.

Komentarisali smo stajlinge džibera. Bele „gips“ čarape i „Halid M.“ frizure.

Smejali smo se onoliko.

*

A onda je nestao i sledeći susret i to kada je Džej postao superzvezda.

Prvi šibicar naše generacija koji je ostvario američki san.

Bilo nam je mnogo drago i bili smo ponosni.

Svako ima pravo na svoj lični HoliVud.

*

Jedne večeri pojavio se na nekom gradskom žuru, na istim tim terenima, na otvorenom – slušali smo Dvornika, Dina Dvornika – plesao je sa nama.

„Zašto praviš slona od mene“ postajao je mega hit.

Te noći ta pesma je bila puštana na svakih dvadeset minuta, a Džej je imao fank u krvi.

*

Jedna od luđih avantura sa njim bilo je i snimanje novogodišnjeg programa davne 1992.

Glavni skeč bila je priča o nekakvoj krađi u video klubu – u glavnoj ulozi bejahu Drakula iz „Direktora“ i Sergej T.

Čini mi se da je moja rola bila dvostrukog agenta „gistro Mata Hari“, ko bi ga znao, a pored skeča, Džej tada apsolutni superstar – pevao je razne stvari od Džejmsa Brauna do Partibrejkersa.

*

Iz kuće sam ponela ljubav prema muzičkoj selekciji Slobe Konjovića na radiju Studiju B vazda uključenom i Stonsima.

Moji roditelji se nisu mnogo ložili na Bitlse. Njih ću otkriti tek mnogo kasnije.

Tada su se domaćinstva delila na Stonse i Bitlse.

Na čestim kućnim žurevima – puna kuća prijatelja mojih roditelja uz gitaru pevala bi šansone, starogradske i Tomu Zdravkovića.

Njega su mnogo voleli – bio je evergrin.

*

Toma me podseća na tatu i mamu, a Džej je nekako postao glas moje generacije, onda kada se uđe u tamni vilajet noći natopljene bez-izlazom.

U narodnu muziku, a pogotovo folk muziku ništa se ne razumem.

Ne pali me – nije moja furka. Opterećuje me, naporno je i smara.

Istinski mi ide na živce – ali Džej mi je klasika, nešto što je organski, nešto što je deo mog odrastanja i autentičan - dorćolizam.

Imala sam tu sreću da ga gledam par puta uživo kao iznenadnog gosta dorćolskih svadbi i slavlja. Džejms Braun mu je bio obavezan deo repertoara.

*

Pored Džeja, jedina dva bića koja su mi dotakla dušu i koji su pevali za istu – bili su Luis i Vida Pavlović.

Kod Vide u kafani posle ludih noći u „Industriji“ dolazila sam da mi peva taj njen bluz iz raskomadane čuke.

Tu sam čak proslavila i 33. rođendan, čini mi se.

Plakala sam kao kiša.

Nijednu reč njenih pesama nisam znala – ali sam imala osećaj da mi Bili Holidej peva na uvo.

Došla sam slučajno da pravim intervju sa njom u poslednjoj fazi njenog pevanja i postojanja – i tu sam ostala nekoliko meseci.

Priče o nesrećnoj ljubavi i slomljenom srcu su me izmestile iz mog prirodnog „andergraund klabing“ habitata.

*

Sa Luisom, pak, u pauzama jutrenja u „Stupici“, pričali smo o džezu.

Obožavala sam ga.

Iz klabinga bih trčala na seansu Luis ludila.

Tada je izbacio tjun „Opa opa“. Igrala sam po svim stolovima ma kog mafijaša bili – a njemu je bilo to presmešno.

Rejverka u raljama kafanskog života, po prvi put posle tridesete.

*

I sve je to sada iza mene.

Fragmeti sećanja.

Sve u svemu – poslušaću Džejev savet koji mi je dao kada sam ga poslednji put srela.

Na letu Tivat – Beograd, pre nekoliko godina.

„Dobro ti je lice – ali probuši kašiku“.

Izazov prihvaćen. Krenula sam na dijetu prošle nedelje kada je odjeknula „Nedelja“ po hood-u.

Mrzeo je patetiku. Mada je teško ovih dana zadržati suze na Dorćolu kada sa svih strana odjekuju njegovi klasici.

Posebno mi se plače na „Imati, pa nemati“.

Nisam imala pojma da me baš ta pesma toliko cepa po šavovima.

„Ne znaš ti – kako je normalan biti – pa poludeti.“

Valjda sam u tim godinama.

*

Adio, Džej.

Sad si na sigurnom.

Božanski nektari, bele žene, karte, večiti jun i prijatelji koji te ne izdaju.

Krv koja te ne prodaje.

I za kraj ključna lekcija koju sam od njega naučila – ne veruj ljudima koji ne plaču.

Ti ne umeju ni da se smeju.

*

A kako ste vi ovih dana – u ovu nedelju?

Komentari su omogućeni. Pišite – čitamo se.

I #BeSafe – i čuvajmo se, nema ko da nas čuva.