Piše Luna Lu: Bila jednom jedna PEPITA.

Priča inspirisana prvim beogradskim Second Hand šopom, još onomad u SFRJ.

Trećeg januara, sada već pomalo davne 2k21. - bila je nedelja.

Kao tada zaposlena osoba uživala sam u zimskom raspustu i pisala razglednicu iz dnevne sobe sa pogledom na džamiju. Ulica beše Jevremova, broj sam zaboravila.

*

Raport glasi: na Dorćolu je mirno, bez snega, Mesec je u opadanju.

Deluje kao da svi spavaju, popodnevna dremka – sveopšta siesta.

Kao da je neka džinovska muva „CeCe“ – odradila svoj posao.

Tu i tamo neki auto prođe.

Zavladao je umor od prevelikih očekivanja kako će sve preko noći biti bolje.

*

Kontejneri su puni pocepanih papira za pakovanje poklona i praznih flaša alkoholnih pića.

Džepovi su nam puni najlepših želja.

Valja ih rasporediti na sigurno, za kasnije.

Trebaće.

*

Nisam tip za rastanke, opraštanja, raskide – nisam dobra u tim razjašnjavanjima, a naročito ne u prepucavanjima.

Kada dođe do toga – sklona sam nestajanju.

Sa ili bez reči, odlazak sam po sebi – dovoljna je i jasna poruka.

Ali, zato sam tip za početke.

Obožavam – start od nule.

Čiste glave i srca, pa lagano.

*

Nisam bila baš toga toliko svesna sve dok nisam jedne večeri, iz dosade, kod druga, prvi put izvukla Tarot kartu.

Rekao mi je, ubedljivo – „Izvukla si kartu početka, ti si ta osoba – imaćeš puno početaka i uživaćeš u njima“.

Imala sam dvadeset godina, o Tarotu i dalje ništa ne znam, a njemu sam baš verovala.

I, bila sam mnogo naivna, ispostaviće se, a tek romantična – sada je to zaista presmešno, kada rekonstruišem.

*

Naime, taj drug je mnogo dobro lagao, varao, bio je neverovatno šarmatan i harizmatičan.

Glumio je i u životu i profesionalno, a ladno je mogao da napravi karijeru i kao hipnotizer.

Bio je velika mlada nada, tada superstar u najavi – Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Označiću ga inicijalima R.L.

To je pravilo kada se radi o osumnjičenima za krivična dela, s obzirom da će samo nekoliko sezona kasnije prevariti priličan broj kolega za ozbiljne novce i pobeći, volšebno nestati.

R. je bio Dafina pre Dafine.

A po moćnom talentu Sergej pre Sergeja i Lauš posle Lauša – kako se tada govorilo.

*

Njegovo ime je vremenom izbrisano iz pozorišnih sećanja.

Mit kaže da je poslednji put viđen u Italiji.

A u mojoj mašti – on je negde u džunglama Amazona – ili je postao beli šaman ili vođa nekog narko kartela.

Trećeg nema.

*

Upoznala sam ga kada sam se prijavila da budem prodavačica u tada prvoj luksuznoj „second hand“ radnji u Beogradu – „Pepita“.

Naime R., glumac i dramaturškinja I. – otvorili su prvu svaštarnicu polovne robe na Vračaru.

Pročulo se po FDU da traže prodavačicu i ja sam se javila.

I tako je počelo naše drugarstvo.

*

Bila sam luda za modom i „vintidž“ odećom.

Želela sam da mi najbolji komadi budu dostupni i da o njima pišem kratke priče.

Bile su to vinjete o Pepiti, modiskinji koja je živela buran život u svim modnim erama dvadesetog veka.

Pepita je imala intenzivne ljubavne afere i bila je sklona smelim avanturama i nikada nije starila.

To kako nije starila nema veze mnogo sa „Slikom Dorijana Greja“, već više sa jednim od mojih omiljenih filmova – „Fedora“.

Sredom su te priče, kao male radio mono-drame, bile emitovane na radiju B92.

R. ih je čitao – toplim glasom i savršenom dikcijom.

*

Mog oca je dosta zabavljala moja nova pasija i novo-otkriveni modni stil koji se sastojao od kombinovanja više modnih era odjednom.

Spremam se ja tako da izađem iz kuće – a on baci pogled i kaže – „Aaa, haljina ove pokojnice ti je taman. Slične ste građe“.

Zezao me je da kopamo po škrinjama tek umrlih dama, da smo modni lešinari – bio je takav lik.

A beše osvit grandža, postaće to planetarni trend.

Kada je postalo globalno, laknulo mu je, pa me je manje zafrkavao oko te stvari.

*

A istina o poreklu tog modnog blaga bila je sledeća – vlasnici „Pepite“, naročito I., bili su dobro povezani sa damama iz visokog društva diplomatskog kora SFRJ iz zlatnog doba Josipa Broza.

Šarmirali su ih i gospođe su otvarale svoje riznice – i ono što nisu nosile – davale su na prodaju ili češće poklanjale.

SFRJ, tog proleća i leta, sve više nije bila naša domovina, cepala se po šavovima – rat se zahuktavao.

Od tog krvavog pira, bežali smo u opipljivu lepotu i istoriju mode, ali i u arhiv raznih dogodvština tih dama i njihovih muževa dok je Tito vladao, a nesvrstani cvetali – ono kada je crveni pasoš bio zakon.

Bilo je tu komada šivenih po meri u ateljeima „Diora“ i Koko, i nestvarnih modela Halstona i Kristobala Balensijage.

*

Cela ta moja „Pepita“ avantura, završila se na kraju leta, posle samo nekoliko meseci, kada su R. i I. – shvatili da ja tu radim samo da bih u pola cene mogla da se domognem „fashion“ bisera.

Najbolji komadi nisu ni dospevali u prodaju, završili bi u mom ormanu, a to priznajem – zaista nije bilo fer.

Rastali smo se u miru.

Uskoro je počinjala nova pozorišna sezona – vratila sam se studijima i radu u teatru.

No, ono najvažnije od cele te priče je da sam tu i tada otkrila magazin „Intervju“ Endija Vorhola, što će potpuno promeniti moj odnos prema pisanju za novine i kako sve magazin može da izgleda.

Pomislila sam – „Pa ja bih ovo umela“ i samo dve godine kasnije krenuću u ludu avanturu i početi svoju novu karijeru.

Ćao pozorište – zdravo novine.

A Pepiti – hvala.

*

Kada je R. nestao, I. je otvorila – „Svetokret“ na Dorćolu.

Bila sam redovan kupac.

A onda je i ona otišla – mit kaže u Belgiju.

Ima logike – obožavala je belgijsku čokoladu.

*

Sve u svemu – na kraju ove pričice za hroniku ovog grada – ne znam da li je R. lagao i da zna da gleda u Tarot karte, ali eto ispostavilo se da su za mene – počeci.

Možda je to zaista – jedina istina koju mi je ikada rekao.

*

O tome mislim i danas, dvadesetog dana januara 2k25.

Pred nama svima je jedan veliki natpis na kome piše START.

Ulazimo u veliku promenu sveta - nad svima nam vijori Tarot karta - velikog početka.

Srećno nam bilo, kuraži NE zafalilo.